НИЈЕ ЖИВОТ ТРАМВАЈ

 

Знате ли да су Парижани почетком прошлог века у великој мери прогнали трамваје у корист аутобуса као бржег превозног средства? А онда су, након готово сто година излишне брзине, схватили да нико никуда не стиже или да сви напокон стигну где треба, па су на ударним линијама - вратили трамвај.

У метро су Парижани ускочили после Енглеза, Немаца, Мађара, Аустријанаца... ''Зато што је галско село склоно кавзи.''

Уздржаћу се од поређења са ''српским селом'', јединственим међу словенским селима, иако ми се та мисао агресивно натура. Сигурно се сећате увода у филм ''Давитељ против давитеља'' и објашњења зашто је Београд метропола. Није зато што има метро.

Наравно, Парижани су копајући упадали у властиту историју, што би се догодило и код нас ако бисмо заиста почели да копамо.

Заједнички су нам аутобуси и отуд ми стиже пријатно изненађење да у ''галском селу'' имам сродну душу. Француски писац Никола д'Етјен д'Орв у ''Речнику заљубљеника у Париз'' каже:

''У бусу имате времена да посматрате једни друге. Док метро иде пребрзо и поништава било какав утисак, осећање или чулност, бус допушта сусрете. У њему је све стварније, опипљивије: за кишних дана бус мирише на покислог пса; на великим врућинама у њему смрди као на стадиону. У бусу нисмо бројеви, већ људска бића. Погледајте кориснике градског превоза: у метроу се нико никоме не обраћа. У бусу се људи одваже да размене реч више, као да се сачувао део човечности коју је путовање испод земље одавно угушило. У бусу можемо изоштрити поглед. Напољу је свет, а не мрачни тунели испреплетани кабловима. Париз је ту: иза прозора. У бусу је поезија још увек могућа.''

У бусу, да... А тек у трамвају, који је сушта поезија на шинама! Одавно га не вуку коњи, па опет се лагано љуља улицама и стиже пре осталих возила. Наставља где џипови стану. Пролази кроз непогоде, усамљен на путевима којима се ређе иде.

Тако често причам или на друштвеним мрежама записујем доживљаје из трамваја да се пријатељи увелико шале на мој рачун: ти си си наш извештач; откриваш шта се стварно дешава и, док те слушамо, испада да је досадно возити се колима кроз Београд!

Досадно? Заправо и јесте. Моје трамвајске приче су махом лепе успомене. Непријатности и ситне незгоде постају смешне када се човек измакне, а топлота лепих поступака греје и у будућности, па зашто да све то не буде на једном месту, сачувано од заборава?

Није живот трамвај па да прође и да чекаш да ти други дође.

Пред вама су трамвајске, понека аутобуска и неколико прича ''из места''.

1.

ПОСКУПЉЕЊЕ

Трамвај број 2, чувено возило које описује круг двојке*, дакле центар у Београду, познат је упућенима и по томе што је у шпицу увек празан.

У вечерњим часовима није, тад једва затвара врата.

Готовански трамвај у правом смислу речи.

Ја понекад у њега преседнем журећи на посао са мог Брда**, уживам у потпуној комоцији и увек сретнем истог скитницу како дрема у неком од средишта. Кад се пробуди жицка: брате, сестро, дај 20, 30 или 50 динара!

Дам сићу кад имам и обавезно проћаскамо.

Сазнала сам да је двојку одабрао, не из неког притајеног елитизма или зато што сматра да припада (у ширем смислу) заједници готована, већ из сасвим конкретног разлога. Најтоплија је. Лети више воли седмицу или деветку, које су климатизоване.

Путници у четрнаестици су дарежљивији од осталих.

Укратко, сваки трамвај има добре стране, а он је прилагодљив, као и сви који се боре за опстанак.

Јуче ми је тражио стотку.

"Како то", питам, "и ти си поскупео?"

"Ја према осталим ценама..."

* Траса двојке се мењала, али је увек остајала у централном подручју Београда. Последњих година, рецимо од децембра 2017, трамвај не иде преко Савског трга нити пролази крај старе Железничке станице. Некадашњи ''отмени Београд'' узмиче пред новом ''елитом'' из Београда на води. У лето 2025. године је, уз много гужве и револта код грађана, демонторан стари Савски мост (наводно зато што је небезбедан, а сумња се да заправо смета ''елити'') и двојка више не затвара свој чувени круг. Но, на срећу бескућника и нас, носталгичара, није укинута. 

**Овде је реч о Бановом брду.  Само становници Бановог брда говоре о свом брду као о Брду, иако није једино (Београд се често пореди са Римом), а богами ни највише. То је Торлак на Вождовцу.