ЧЕТИРИ ГОДИШЊА

ДОБА ТРАМВАЈА

    ''Наша престоница је древна кућа посред друма. Кућа рата, како су је прозвали турски освајачи. А домаћа чељад је бесна или, рецимо, претерано живахна. Свака кућа нам је тесна. Нова генерација се обавезно потруди да не остави камен на камену, него опет копа темеље и по своме ствара свет. У Београду је мука наћи грађевину да је времешна, а цела. Зато страшних прича из градске прошлости не мањка, готово да не морам да китим, а камоли да измишљам. Довољно је проџарати сећања...''

    Овако сам о свом граду писала у моментима када сам хтела да будем озбиљан писац. 

    Нисам од те амбиције сасвим одустала, а док је не остварим - ваља бележити оно што нам време без питања узима сваког дана. У Београду се живи брзо и брже заборавља него на другим местима. Верујем да ће нам то једном потврдити некадашњи суграђани покопани испод Ташмајданског парка, на пример, мада би се исто могло чути било где на ужем подручју града ако би човек хтео да упита прах.

Најпре, ваља знати да низ београдске шине тренутно клизе четири врсте трамваја:

1. донирани зеленко из Базела који нас је брзином и лепотом очарао почетком двехиљадитих и који нас, ево, више од двадесет година очарава, иако више није тако брз (истини за вољу, није ни тако леп), али који и даље представља ''највидљивији знак швајсарског присуства у у Србији'', како пише у новинама (ако су лагали мене и ја лажем вас). Дакле, ко се нада (или брине) да бисмо могли постати налик Швајцарцима, нека не запборави базелски трамвај!

2. Шпанац. Пристигао је у Београд далеке 2011.године. Нов, шармантан, црвено-црн (асоцијација: Кармен*) Сад, пошто се поклоњеном коњу у зубе не гледа, шпански трамваји су, за разлику од донираних швајцарских, трпели много критике*: те искачу из шина, тесне су им ове београдске; те не трпе кишу, а камоли снег; осетљива им електроника и не можеш да се играш отварања и затварања врата итд. Било како било, шпанско кљусе вуче до данашњих дана!

3. Турчин. Последњи купљен за износ који не умем да поновим и замера му се мање-више све што и Шпанцу. Једино што је много мање телића који га гледају као шарена врата. Можда зато што нема црвене.

4. Домаћин.* Просто црвен, улубљен, олупан, стар. Нема климу ни тапацирана седишта, а о дугмету за отварање врата да и не говорим – излазиш или улазиш кад (ако) мајстор одлучи. Пролази све препреке као да њиме управља лично Кришна или укочи као домаће магаре и стоји, стоји... ко зна до кад!

* ''Привлачиш пажњу ко шпански трамвај!'', Вукајлија (да цитирам и неког озбиљног аутора, а не само себе)

**Склапао их је Икарус, генерални ремонт је рађен у Гоши. Читала сам да се од 2020. године трамваји производе у Крагујевцу, али не могу да се сетим да сам видела (или препознала) неко од тих нових возила.

  Вожња трамвајима сезонски изгледа овако: 

                                                                         ЛЕТО

    Стара двојка, врели јулски дан. Грејање због ког овај трамвај воле бескућници није разочарало - и даље ради. Гледам како се малобројни путници копрцају и дишу као рибе на сувом, па помислим: како би било да, уместо ходања или вожње до посла, имам какву реку или језеро да препливам?

    Значи, кад устанем право у купаћи, а на послу туш. Сјајна рекреација, после може да се преседи дан без муке, а ако касним - само треба да запливам брже!

    Издржала сам вожњу од Владетине до Правног факултета, где сам кукавички утекла (као после гимназије), али сам видела призор екстравагантан колико и симпатичан: млада трамвајџијка вози и све време се хлади великом кинеском лепезом! Питате се: како? Има само две руке. Питате се: зашто? Можда и: мора ли то тако? Е, не знам. За одговор треба имати бар две главе.

ЈЕСЕН

    Запажање прво: испразнише се над Београдом облаци захваљујући којима се чинило да није ни свануо данашњи дан.

    Запажање друго: нема ни пет сати, а пада мрак. Двојка се пуни, ''пале се светла, зуји електрика'', буди се нераднички град.

    Запажање које уопште није ново: Београђани су све луђи или, тачније, све бесмисленије агресивни. Двојица путника су се тукли око седишта и напокон звали полицију. Пандури заустављају трамвај, прави се неописива гужва тзв. саобраћајни чвор. Трамвајџијка и не схвата шта се догађа, шездесетогодишњим ''хулиганима'' углавном није ништа, а Наташа иде пешке, узбрдо ка Калемегдану! Горе не може бити, мислим, као оно...осећам кап на надланици. Киша није рекла последњу реч.

ЗИМА

    Hello December, краљу мрачне носталгије! Открио си више од половине карата и ниси ме уплашио. 

    Донео си малчице самоишчезавајућег снега, кише тек да запрља улице и укочи Шпанца, ветра... па не више него што смо навикли. Кошава је главни лекар, фризер и егзорцист у Београду.

    Још се нисам суштински смрзла, хвала ти као најрођенијем! Чекам онај најкраћи дан и – јуриш ка пролећу!

ПРОЛЕЋЕ

    ''Најлепше вас молим да не читате поруке него да возите!''

    Гневна путница је управо возачу новога трамваја, плавог Турчина, открила да велика огледала у чистој и удобној кабини нису у сваком погледу дивна ствар.

    ''Сви они возе као да смо пошли у разгледање Београда!'', гунђа чича.

    ''Не мисле на људе који журе на посао!'', јавља се баба. Она би радни век давно окончала да не живимо у постранзицијској Србији. Можда заиста жури на посао, ко зна?

    ''На сваком семафору смо стали, крећемо се брзином пужа, нема горег превоза од трамваја!'', поентира неко из гужве.

    Али, можда спорост није мана вего врлина. Зар је зло мало застати, погледати кроз прозор? Пролеће и тако брзо пролеће. Као живот. Зато нема бољег превоза од трамваја!