СЈЕТ' СЕ, БОНА, СЈЕТ' СЕ

''Парижани увек изгледају страшно запослени, а заправо се шетају од јутра до мрака; доказ је то што их, кад време није за шетњу, јер је сувише хладно или сувише топло, нигде нема, сви унутра пију кафу са шлагом или пиво'', каже Луј Фердинанд Селин у ''Путовању на крај ноћи''.

Ја вам могу рећи да је слично у Београду: на први сунчев зрак сви похрле на улице, али не од раног јутра, кад радни свет жури на посао, јер на Балкану радиност није дубоко цењена врлина, већ око једанаест-дванаест, у време које је за шетњу најпријатније.

Исте дангубе нестану око ручка да би се предвече укрцали у готованску двојчицу, спремни за првод.

Сама радо ускачем у дванаестицу, али је овај трамвај најнепоузданија београдска понорница: сад га видиш, па га не видиш. Често не вози, траса је и за трамвајџије тајна. Нико није сигуран у ком делу града и када би се трамвај број 12 могао појавити.

Зато за вечерње изласке бирам аутобус. Београдски таски је зазорно скуп, а вожња властитим аутомобилом је за позере и ванредно стрпљиве људе, којима није тешко да двапут дуже од вожње траже место за паркирање.

Угурала сам се у аутобус број 37 методом "уклињавања". За нас, Брђане*, тридесетседмица је као дубока старост: нико је не воли, али јој се сви надају и желе да је дочекају. Матори момци и девојке мојих година, тинејџери, фине торбице, цегери и ранчеви... Препреке су бројне, али не и несавладиве ако имаш технику.

 

Деведесетих, када сам и сама била клинка са ранцем, друг из разреда и ја смо направили поделу успешних паковања у градски аутобус:

1. уклињавање - мени омиљена техника, подразумева да се ухватиш за шипку и увучеш (уклиниш) међу путнике

2. закуцавање (само за храбре и изразито снажне) - залетиш се кад се отворе врата, па шта буде ...

3. лепљење - станеш испред двојице снажних који ће се закуцати

4. цвиљење - заглавиш се у вратима и молиш да те пусте, али то баш ако немаш ни стида ни срама ...

Тражим улицу у центру града малу, али познату. Целом свету познату, па и мени, неколико пута сам била на истом месту, а опет не могу да се сетим где тачно треба да идем. У природи би ме брзо појели, у граду касним и нервирам се... Могла бих да погледам мапу, али понос то не дозвољава. Нећу да будем као ''ко нема у глави, има у телефону'' клинци!

Дакле, тумарам. Минути пролазе. Сад сам као Мујо-обавештајац из вица кад га непријатељ ставља на муке, а он ништа не одаје, ћути и подноси док насамо, у ћелији, удара главом у зид и понавља: сјет се, болан, сјет се!

Пет, десет, дванаест минута... Закаснићу.

 ''Питај неког, будало!'', фркће супер его. 

Прво сам пришла групици младих људи.

''Excuse mе'', каже девојка.

Странци, свака ми част. Вероватно група туриста. Ма извините ви, мислим. Осврћем се даље и бирам две домаће фаце.

''Не знамо, ми смо из Скопје.''

Уф! Прилазим типичном београдском младићу на станици. Он чека трамвај, а делује као да чека Годоа, све време овог света је његово.

''Нееемам пооојма!'', развуче тако да бих га сместа потерала на триалтон.

Двоје деце са исте станице ми нуде помоћ (ипак су ови после двехиљадите добра бића, иако им је памет у телефону):

''Хоћете да укључимо навигацију?''

''Нека хвала, немам времена!''

Идем да пукнем од муке! Међутим, ка мени опрезно корача бака са тортом у рукама. Она је сигурно из овог краја, мислим, њу ћу да питам.

''Јао... знала сам, али сам заборавила.. А ту је негде сигурно, близу је... питајте некога!''

Срећом, улица ми се смиловала и после неколико корака се нацртала пред мојим очима.

 * пошто само житељи Бановог брда своје брдо зову Брдо, онда су и они пре Брђани него брђани