УОЧИ ПРАЗНИКА РАДА

    Два  момка позивају двe дeвојкe да зајeдно прославe Први мај.

    "Нeма шансe, радим", кажe јeдна.

    (Радо бих питала код ког израбљивача, али нe могу. Доста јe срамоте што прислушкујeм разговор у трамвају.)

    Друга ћe на то: "Нe могу, немам (мисли на парe вeроватно, пошто јој наоко ништа нe фали). Са овим што ми је од плате остало, могу да окрeнeм два ћeвапа на Кошутњаку."

    "Понeћу ја литар ракијe!", одговара јој јeдан од момака, оптимиста.

    Опет сам пожелела да се умешам и кажем му да ћe пити код кућe, пошто за Први мај, по прогнози и традиционално, мора пасти киша. Али, кад му вeћ ништа нe квари расположeњe, нeћу вала ни ја!

    Април је лета Господњег 2026, а превоз у Београду, овако бесплатан – никад гори! Спор, раздрндан, претоварен, склон да се заустави на незгодном месту, да изда када се најмање надаш... Ма, никад гори, кажем!

    Чекај мало! Није баш тако. Горе је било ратних деведесетих: ни тада нико није куповао карту. Возили смо се ''за Џ'', што уопште није било логично. Тада смо били под санкцијама и до горива се није могло лако доћи! Недостатност или недоступност ствар чини скупом, по правилу. Међутим, тих деведесетих су доведена у питање не само економска него и сва знана и незнана правила. Било је балканске довитљивости, али и старих залиха, из бољих времена, довољно да се у годинама које ће доћи има шта украсти. И можда још може да се украде.

    Деведесете су прошле, не вратиле се! Ни ја се нећу на њих враћати.

    Испратили су их ''приватни превозници''. Путнички аутобуси у којима су кондуктери наплаћивали карту. Сећате ли се њих?

    Тада сам управо дипломирала, тражила сам посао (читај: била стално шворц) и памтим да се карта за једну вожњу наплаћивала три динара. Толико је коштао и мали јогурт у чаши. Ове цене свакако не бих запамтила, иако памтим којешта. Запамтила сам како ми се другарица жалила на момка који јој је досадио: ''Више волим да попијем јогурт него да одем код њега!''

    У сећању чувам огроман фолдер небитних података, али цене ту не пакујем такорећи никада. Дете сам социјализма и дубого уверење да основне људске потребе треба да се задовоље без наплаћивања нисам напустила ни у транзицијском ни у посттранзицијском периоду. 

    Опет, ни мени није логично да се градска вожња не плаћа.

    Бус плус је био дрска отимачина, живели смо са њим годинама, а онда наједном: хвала, не треба, карта се не плаћа!

    У новинама можете наћи две крајности: податак да је ГСП дубоко у дуговима и полемику да ли Београђанима треба бесплатне старе троле заменити такође бесплатним новим електричним аутобусима. На крају, ту је хипнотишући предлог да се снабдемо најмодернијим електричним тролејбусима! Зато што су нови тролији... хм...удобнији!

    Опет и опет вам кажем: купите бицикл.

    Најбоље електрични.

 

АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Покварио ми се трамвај. Дванаестица. Опет. Зато што пада киша...

Добро, не само зато: у Пожешкој је огромна бара и каљуга, а стари трамваји нису приправни за пловидбу. Осим тога, обилазница крај Хиподрома је одлично место да те стрпљење изда, превозник остави, а Бог заборави.

Последње се, ипак, није догодило. Тројка из другог колосека је покупила све бродоломнике. Све смрзнуте, мокре и незахвалне. А и неке глупе, као што сам на рецимо ја. Колико ме треба опомињати да не улазим у трамвај кад пада киша? Поготово ако уз број трамваја 12 стоји слово ''Л'' (које би могло значити ''ладна вода'').

Глупа сам као и сваког априла кад нове кише натопе град, а млад свет се позаљубљује .

 

 

        Јуче је у мини бусу девојка иза мене целим путем цвилела у телефон. Жалила се другарици, претпостављам, на бившег момка, вероватно, и то тако опширно и сликовито да сам прво пожелела да је и ја тешим ( није било потребно, другарица је савршено обављала тај посао), затим сам помислила и да не би било лоше пропустити кроз шаке тог њеног бившег (и даље сматрам да би му добро дошло), али до краја вожње сам, богами, била сигурна да прво њој треба одузети мобилни.

              Након посла сам отишла до пицерије преко пута Машинског факултета. То је веома повољно, пространо место, увек пуно студентарије.  Тек што сам се сместила и обрушила се на запечено парче ''српске специјал'', кад ми уплакана риђа девојчица начисто уби апетит.

            Она једва да је загризла седвич-кифлу. На тренутке би се умирила, обрисала сузе и критички одмерила у огледалу црвене образе, а онда би погледала другарицу и поново ударила у неутешни плач. Другарица ју је веома стрпљиво и нежно слушала.

Седеле су тик уз мене, али од музике нисам чула ниједну реч, тако да не знам шта је узрок патњи: да ли се риђокоса разочарала у момка или је само лоше прошла у априлском року.

Нисам заборавила време када ми се љубавни јад чинио највећим. Како сам се љутила тад на ћалета што се смеје и просипа шале типа: један се отего, други се протего! Испите сам рачунала за далеко мању муку. Напокон, ако постоји ишта добро везано за полагања, то је чињеница да можеш поново да изађеш.

Сада, богами, нисам сигурна. Вероватно старим. Баба у мени навија пре за испитну но за љубавну срећу. Боље нека се други протеже него да се опет полаже.

Билио како било, право вели Ханибал Кокона (бар према ономе како га је представио Дима у роману ''Краљица Марго''): романтична љубав је ружичаста свећа, а пријатељство је сунце.

Ниједан јад није претежак кад имаш добре дугарице.

                      А ево и моје омиљене априлске песме: 

                                       Дежурный по апрелю. Булат Окуджава