АПРИЛ У БЕОГРАДУ

Покварио ми се трамвај. Дванаестица. Опет. Зато што пада киша...

Добро, не само зато: у Пожешкој је огромна бара и каљуга, а стари трамваји нису приправни за пловидбу. Осим тога, обилазница крај Хиподрома је одлично место да те стрпљење изда, превозник остави, а Бог заборави.

Последње се, ипак, није догодило. Тројка из другог колосека је покупила све бродоломнике. Све смрзнуте, мокре и незахвалне. А и неке глупе, као што сам на рецимо ја. Колико ме треба опомињати да не улазим у трамвај кад пада киша? Поготово ако уз број трамваја 12 стоји слово ''Л'' (које би могло значити ''ладна вода'').

Глупа сам као и сваког априла кад нове кише натопе град, а млад свет се позаљубљује .

 

 

        Јуче је у мини бусу девојка иза мене целим путем цвилела у телефон. Жалила се другарици, претпостављам, на бившег момка, вероватно, и то тако опширно и сликовито да сам прво пожелела да је и ја тешим ( није било потребно, другарица је савршено обављала тај посао), затим сам помислила и да не би било лоше пропустити кроз шаке тог њеног бившег (и даље сматрам да би му добро дошло), али до краја вожње сам, богами, била сигурна да прво њој треба одузети мобилни.

              Након посла сам отишла до пицерије преко пута Машинског факултета. То је веома повољно, пространо место, увек пуно студентарије.  Тек што сам се сместила и обрушила се на запечено парче ''српске специјал'', кад ми уплакана риђа девојчица начисто уби апетит.

            Она једва да је загризла седвич-кифлу. На тренутке би се умирила, обрисала сузе и критички одмерила у огледалу црвене образе, а онда би погледала другарицу и поново ударила у неутешни плач. Другарица ју је веома стрпљиво и нежно слушала.

Седеле су тик уз мене, али од музике нисам чула ниједну реч, тако да не знам шта је узрок патњи: да ли се риђокоса разочарала у момка или је само лоше прошла у априлском року.

Нисам заборавила време када ми се љубавни јад чинио највећим. Како сам се љутила тад на ћалета што се смеје и просипа шале типа: један се отего, други се протего! Испите сам рачунала за далеко мању муку. Напокон, ако постоји ишта добро везано за полагања, то је чињеница да можеш поново да изађеш.

Сада, богами, нисам сигурна. Вероватно старим. Баба у мени навија пре за испитну но за љубавну срећу. Боље нека се други протеже него да се опет полаже.

Билио како било, право вели Ханибал Кокона (бар према ономе како га је представио Дима у роману ''Краљица Марго''): романтична љубав је ружичаста свећа, а пријатељство је сунце.

Ниједан јад није претежак кад имаш добре дугарице.

                      А ево и моје омиљене априлске песме: 

                                       Дежурный по апрелю. Булат Окуджава