ПАКАО ЗЈАПИ ПРАЗАН

    ''Hell is empty and all the devils are here.''

    Како да не буду кад у Београду стално нешто копају! Ђаволи су излудели од силног лопатања и разбежали се на све четири стране, вероватно, чак и они којима се у наш свет није излазило. Сваког дана се отвори нова рупа, спонтарно или наменски, а затварање је процес знатно спорији, уколико до њега уопште дође. Пре ће се разрована улица расквасити и утабати, па потом сама поравнати; пре ће свака рупица или рупчага природно зарасти, него што ће нашим службама пасти на ум да је затрпају. Чини се да сваки становник овог града другом јаму копа, а заглибили смо се сви заједно одавно!

      Ево, већ трећу недељу у Рузвелтовој мењају трамвајске шине и ја – шта могу? Трамвај не вози. Ни дванаестица ни нова осмица. Истражујем путе којима се ређе иде и за ову прилику бирам нешто посебно.

     Тролејбус, тролу, малу градску егзотику. Трола се гега само по центру, мрежа јој не дозвољава веће удаљавање. Ипак, она нема попут двојке шарм градског возила. Спора је, трома и очас се поквари, а тад свима живот преседне јер потпуно поремети саобраћај. Зато се често чују предлози да се троле избаце са улица и спакују у старо гвожђе. Пре неку годину је једна од њих проживљавала кризу идентитета и покушала да се представи као метро. Чак је заронила у асвалт негде близу Теразија, али узалуд. Извукли су је, очистили и вратили на надземну трасу. Након тог испада смо дуго обилазили кратер који је за собом оставила.

     Ја за троле слабо марим. У младости сам сматрала да сам од њих бржа и заиста сам их ретко користила – за било шта. 

    Једном сам, додуше, плакала у троли након неуспелог састанка. Била је готово празна. Три равнодушна путника, другарица и ја. Желела сам да што пре стигнем кући, а расклиматано возило се вукло као после батина. Или као да се разочарало у љубави. Рекла сам другарици да бих најрадије скочила под точкове тролејбуса, а она ће на то:

    ''Шта ти пада на памет! Теби не би било ништа, само би тролу улубила, а онда би те ово троје затукли, заједно са свим учесницима у саобраћају који си зауставила!''

     Међутим, инспирација за данашњу причу ми није ни Шекспир ни Толстој и његова Ана, него три домаћа књижевника. 

    Сви су веома добри, а један је баш познат, славан такорећи у овим нашим приликама. Други се тек развија и чита у уском кругу поштовалаца, док је трећи, иако вредан пажње, за мене остао незнани јунак*: памтим његову приповетку од средњошколских дана, памтим је са дивљењем, иако се ауторовог имена не могу сетити, ама никако! И да ме ставе на муке: једноставно, не знам!

      Нисам попут наше нове другарице или друга, познате као Gemini или ChatGPT, која и када не зна тврди да зна, таман као и многи што незнају а ништа не признају! Ипак, да не вређам вештачку интелигенцију поређењима са природном глупошћу наших не зналица! Она се искрено труди да одговори на све захтеве - од озбиљних питања која поставља неки научник до гледања у шољу (ћерка моје колегинице каже да јој је све погодила).

        Ако је у своје доба тон филм првим гледаоцима био ''као кад изузетно лепа а глупа жена проговори'', тако је вештачка интелигенција нама као да смо преваранта и професионалног коцкара узели за финансијског сватеника. Питала сам је за име поменутог књижевника. Припадао је тзв. црном таласу, то знам, и писао о жени која је оставила мужа због сиромашног песника из беднг кућерка у Раковици, а онда маштала како скаче под трамвај број 3. Ма, целу причу сам лажљивом вештаку испричала. А она ће мени: то је Драгослав Михаиловић. Није, кажем. Јесте, каже вештак. Дај одломак из приче, кад си тако уверена, строју, кажем ја. Вештачка интелигенција ми утрапи одломак из романа ''Када су цветале тикве'' и ето - посвађасмо се!   

     Данас ћу опет чекати тролу четрдесетку за повратак кући. Биће пуна као аутобус са краја сатиричног и на више нивоа хороричног романа ''Задушнице'', кад мирни српски зомбији подивљају и крену да се владају онако као се од зомбија у свету очекује. Дакле, да реже и уједају све око себе. Путници ће, баш као у роману, запомагати: отварај врата, мајсторе, има излаз!

    А да ли ће бити излаза, шта мислите?

     * Ако је неко по опису случајно препознао о ком писцу и причи је реч, нека каже, бићу веома захвална!

 СЈЕТ' СЕ, БОНА, СЈЕТ' СЕ

''Парижани увек изгледају страшно запослени, а заправо се шетају од јутра до мрака; доказ је то што их, кад време није за шетњу, јер је сувише хладно или сувише топло, нигде нема, сви унутра пију кафу са шлагом или пиво'', каже Луј Фердинанд Селин у ''Путовању на крај ноћи''.

Ја вам могу рећи да је слично у Београду: на први сунчев зрак сви похрле на улице, али не од раног јутра, кад радни свет жури на посао, јер на Балкану радиност није дубоко цењена врлина, већ око једанаест-дванаест, у време које је за шетњу најпријатније.

Исте дангубе нестану око ручка да би се предвече укрцали у готованску двојчицу, спремни за првод.

Сама радо ускачем у дванаестицу, али је овај трамвај најнепоузданија београдска понорница: сад га видиш, па га не видиш. Често не вози, траса је и за трамвајџије тајна. Нико није сигуран у ком делу града и када би се трамвај број 12 могао појавити.

Зато за вечерње изласке бирам аутобус. Београдски таски је зазорно скуп, а вожња властитим аутомобилом је за позере и ванредно стрпљиве људе, којима није тешко да двапут дуже од вожње траже место за паркирање.

Угурала сам се у аутобус број 37 методом "уклињавања". За нас, Брђане*, тридесетседмица је као дубока старост: нико је не воли, али јој се сви надају и желе да је дочекају. Матори момци и девојке мојих година, тинејџери, фине торбице, цегери и ранчеви... Препреке су бројне, али не и несавладиве ако имаш технику.

 

Деведесетих, када сам и сама била клинка са ранцем, друг из разреда и ја смо направили поделу успешних паковања у градски аутобус:

1. уклињавање - мени омиљена техника, подразумева да се ухватиш за шипку и увучеш (уклиниш) међу путнике

2. закуцавање (само за храбре и изразито снажне) - залетиш се кад се отворе врата, па шта буде ...

3. лепљење - станеш испред двојице снажних који ће се закуцати

4. цвиљење - заглавиш се у вратима и молиш да те пусте, али то баш ако немаш ни стида ни срама ...

Тражим улицу у центру града малу, али познату. Целом свету познату, па и мени, неколико пута сам била на истом месту, а опет не могу да се сетим где тачно треба да идем. У природи би ме брзо појели, у граду касним и нервирам се... Могла бих да погледам мапу, али понос то не дозвољава. Нећу да будем као ''ко нема у глави, има у телефону'' клинци!

Дакле, тумарам. Минути пролазе. Сад сам као Мујо-обавештајац из вица кад га непријатељ ставља на муке, а он ништа не одаје, ћути и подноси док насамо, у ћелији, удара главом у зид и понавља: сјет се, болан, сјет се!

Пет, десет, дванаест минута... Закаснићу.

 ''Питај неког, будало!'', фркће супер его. 

Прво сам пришла групици младих људи.

''Excuse mе'', каже девојка.

Странци, свака ми част. Вероватно група туриста. Ма извините ви, мислим. Осврћем се даље и бирам две домаће фаце.

''Не знамо, ми смо из Скопје.''

Уф! Прилазим типичном београдском младићу на станици. Он чека трамвај, а делује као да чека Годоа, све време овог света је његово.

''Нееемам пооојма!'', развуче тако да бих га сместа потерала на триалтон.

Двоје деце са исте станице ми нуде помоћ (ипак су ови после двехиљадите добра бића, иако им је памет у телефону):

''Хоћете да укључимо навигацију?''

''Нека хвала, немам времена!''

Идем да пукнем од муке! Међутим, ка мени опрезно корача бака са тортом у рукама. Она је сигурно из овог краја, мислим, њу ћу да питам.

''Јао... знала сам, али сам заборавила.. А ту је негде сигурно, близу је... питајте некога!''

Срећом, улица ми се смиловала и после неколико корака се нацртала пред мојим очима.

 * пошто само житељи Бановог брда своје брдо зову Брдо, онда су и они пре Брђани него брђани

 

 КОМЕ ЈЕ ЛЕПО, ДАБОГДА КРЕПО!

    Трамвај број 12 је за мене возило избора. Најбољи превоз, мада се дуго чека.

    Ако дође брзо, биће пун као паркиралишта у центру, где (као што можете видети на приложеној фотографији) једва за буву има места!

    Ако дође празан, сигурно ће се покварити.

    Поквариће се код Хиподрома зато што тамо нема другог превоза. Хиподромска станица је тачка највеће усамљености у Београду.

    Када изађем на најусамљенијој станици, мора почети киша.

    Ако не падне киша ни снег ни град ни Влада и ако нема чак ни прејаког сунца да ми сурово удари у потиљак, трамвај мора прорадити чим добро одмакнем, али не довољно далеко да у њега ускочим на следећој станици.

    Зато се понекад возим аутобусима.

    Возач аутобуса слуша Звонка Богдана. 

    Пројездили смо кроз јутарњу гужву на "коња два, два ватрена сокола", а да то нисам ни приметила. Замало да заборавим да сам пошла на посао!
    Иначе, одавно сам приметила да таксисти и возачи трамваја или аутобуса слушају добру музику. Бољу него што се пушта у кафићима и неупоредиво пријатнију од крика и запомагања што долазе из разних бесних кола. Бесних зато што представљају суманут, бесмислени луксуз или бесних само зато што је возач бесан.
    Где сте возачи аутобуса из  моје младости, ви што имате фотографије голишаве женске или иконице Светог Николе ( или и једно и друго 😂) у кабини?! Где сте познаваоци приградских локала у којима се одлично једе и најгрђег музичког треша, љубитељи глава у шкембету и обожаваоци кафанских певачица?! Како то да нас сад вози овај фини свет?!
    Зар сте сви у Немачкој?

    Црни возачи из белог света се добро сналазе. Сви смо се питали шта ће и како ће када дође зима, а испаде да се они не плаше ни снега ни културних разлика.

    Пре неки дан сам приметила да је један од њих крај ретровизора има причвршћену икону - Богородицу Тројеручицу. 

    ''Mother of Jesus'', одговорио је на мој упитни поглед, навикнут да се свакојако споразумева.

 

     Биће да је Београд ипак метропола, град без граница. Ако није највеће балканско сметлиште изгубљених судбина, можда и највеће у Европи.

 

Intermezzo

(БЕЗ РАЗЛОГА)

    Јутарња двојка, пазна и напуштена, таман као и идеја да треба (за)радити да се (пре)живи у кругу који прави овај трамвај.*

    ''Мој'' бескућник је на свом месту, дрема и грли одрпани цегер из Максија. Нисам га видела неколико дана, па сам се већ и бринула - испаде без разлога.

    Преко пута седи жена у годинама са памучном капицом на глави, намештеном тако да јој се уопште не види коса. Нема шта ни да се види. Коса јој је опала од терапије, као и обрве и трепавице. Брзо склањам поглед да не помисли како зурим у њу - без разлога. 

    Жена је, међутим, заузета је својим мислима и на мене не обраћа пажњу. 

    Дечко и девојчица се преслишавају. Она је расклопила свеску на коленима; он гледа у телефон. Обоје мрмљају градиво за себе, једино што она повремено узвикне: ''Ништа не знам, јеботе!''

    Ето, ко сматра да је Сократ заиста умро и да нова младеж није кадра за самокритику - мрачи без разлога.

    Звони телефон. Коме требам уопште, па још овако рано?! Дође ми да се јавим и кажем:  

    ''Наташа спава, зовите касније.''

    ''Је ли, а ко је то?'', питао би замишљени саговорник.

    Шта сад, како да одговорим? 

    ''Њен алтер его!''

    ''Ма немој! Е, овде је Наташин супер его. Молим те, пренеси јој да не зева около, него да пожури на посао!''

    Срећа те телефон који је звонио није мој. Сви имамо неколико типичних мелодија за узнемиравање. Од цигла- телефона и Моцартове владавине много је воде протекло, многи од нас су се приклонили обичном зврндању из фабричког подешавања, без личног печата и лепоте. 

    Било како било, боље ми је да не зевам около него да пожурим на посао!

 

    *Круг двојке је разбијен одавно, али ''nulla rosa est'', име живи још дуго по нестанку онога што је именовано. 

 

 САПИЈЕНС

Милина је бити већина. У демократском друштву, ако такво постоји, а да није на нивоу полиса. У недемократском још више – чик буди мењшевик у неким нетолерантним заједницма! Па и када човеку не прети погибељ или непосредна опасност од разликовања, милина је, милина бити већина! Да није, не би било толико другачијих и посебних међу нама обичнима.

Градски превоз, ипак, мења перспективе – многе, па и ову.

Град је мравињак. Док се јутром све живо са обода слива ка центру, дивно је путовати у обрнутом смеру, ка периферији. У поподневном шпицу такође: сам си у превозу или на слободној траци, док друга страна грца у нељудској гужви и помера се милиметар по милиметар. Ето доживљаја изузетности на свакодневном нивоу!

Никада нисам била те среће да у школу, на факултет или на посао путујем мимо београдске већине, али је мој трамвај број 12 неколико година имао заиста интересантну трасу. Од окретнице на Брду до Омладинског стадиона, преко центра града и Новог Београда.

Уђеш у полупразно возило и Бог те заборави. Пола књиге прочиташ или одремаш, па још ако не искочиш из шина и не останеш без струје успут, може се рећи да је то једно господско путовање и угодан почетак дана.

 Ипак, кад журим на посао, та дуга путања ми није била добра варијанта. Скраћивала сам је помоћу аутобуса број 51, из кога сам у Немањиној улици прелазила у вољену двојцчицу.

Управо из овог аутобуса стиже моја нова прича, стара и незгодна колико и дилема кокош-јаје. Причам је у нади да еволуција неће проћи наша врата.

 

 Дакле, аутобус број 51 се као каква барка љуља од насеља Беле воде до Београда на води, а ја, сирота, путујем све копном - од Пожешке до станице код болнице '' СветиСава''.

У поподневним часовима се педесет кец претвара у клинчобус, пошто се у њему тешко може срести пунолетна особа, иако је аутобус пун. Клинци одлазе у тржни центар Галерија. Масовно. Можда вам звучи невероватно, можда се чудом чудите као и ја. Деца не пазаре у бутицима, а тржни центри ретко имају неке забавне садржаје. Биоскоп је бизарно скуп.

Међутим, то је оно што им наше друштво нуди: поглед у излог и скупљање фрустрација. Зими угрејана, а лети добро охлађена Галерија, малим дангубама даје могућност да сатима зуре у шарене лаже и сањају о скупим стварима које им ''нико неће купити'', како би рекао Момо Капор.

Јутром број 51 мења путнике и више личи на санитетско возило, пошто се њиме возе пацијенти болнице ''Свети Сава'', стари или нешто млађи реконвалесценти са штаповима, на штакама, срећни што је аутобуска станица близу болничких врата.

Сад, замислите како код Сајма улази у овај аутобус питомица болнице ''Свети Сава'', жена у одмаклим годинама. Ступа лагано, на прва врата, таман како је и препоручено, пошто  седишта код тих врата припадају болеснима, инвалидима, трудницама и мајкама са децом. Овом приликом на првој столици седи дечко од десетак година, а уз њега стоји заштитнички настројена кобац-мајка.

 Догађа се неочекивано (ја бих пустила Вангелисову музику у позадини): баба са штапом није стигла ни да мрдне оком, а мали јој је уступио место скоком. Међутим, није успео да прође кобац-мајку. Она га је ухватила за раме и вратила на столицу. Пусти, нека јој устаје неко други!

Дете се стиди. Можда има нешто у нама самима, можда нисмо у потпуности оно што су наши васпитачи направили од нас. Можда хиљаде година формирања сапијенса не могу остати неме! Напокон, људима нас је учинила и емпатија. Неће нас ваљда неколико деценија наопаких трендова искључити из еволуције и гурнути у себични лични мрак? Или хоће? А онда ће наши родитељи бити криви  - за све.

 

 

ЧЕТИРИ ГОДИШЊА

ДОБА ТРАМВАЈА

    ''Наша престоница је древна кућа посред друма. Кућа рата, како су је прозвали турски освајачи. А домаћа чељад је бесна или, рецимо, претерано живахна. Свака кућа нам је тесна. Нова генерација се обавезно потруди да не остави камен на камену, него опет копа темеље и по своме ствара свет. У Београду је мука наћи грађевину да је времешна, а цела. Зато страшних прича из градске прошлости не мањка, готово да не морам да китим, а камоли да измишљам. Довољно је проџарати сећања...''

    Овако сам о свом граду писала у моментима када сам хтела да будем озбиљан писац. 

    Нисам од те амбиције сасвим одустала, а док је не остварим - ваља бележити оно што нам време без питања узима сваког дана. У Београду се живи брзо и брже заборавља него на другим местима. Верујем да ће нам то једном потврдити некадашњи суграђани покопани испод Ташмајданског парка, на пример, мада би се исто могло чути било где на ужем подручју града ако би човек хтео да упита прах.

Најпре, ваља знати да низ београдске шине тренутно клизе четири врсте трамваја:

1. донирани зеленко из Базела који нас је брзином и лепотом очарао почетком двехиљадитих и који нас, ево, више од двадесет година очарава, иако више није тако брз (истини за вољу, није ни тако леп), али који и даље представља ''највидљивији знак швајсарског присуства у у Србији'', како пише у новинама (ако су лагали мене и ја лажем вас). Дакле, ко се нада (или брине) да бисмо могли постати налик Швајцарцима, нека не запборави базелски трамвај!

2. Шпанац. Пристигао је у Београд далеке 2011.године. Нов, шармантан, црвено-црн (асоцијација: Кармен*) Сад, пошто се поклоњеном коњу у зубе не гледа, шпански трамваји су, за разлику од донираних швајцарских, трпели много критике*: те искачу из шина, тесне су им ове београдске; те не трпе кишу, а камоли снег; осетљива им електроника и не можеш да се играш отварања и затварања врата итд. Било како било, шпанско кљусе вуче до данашњих дана!

3. Турчин. Последњи купљен за износ који не умем да поновим и замера му се мање-више све што и Шпанцу. Једино што је много мање телића који га гледају као шарена врата. Можда зато што нема црвене.

4. Домаћин.* Просто црвен, улубљен, олупан, стар. Нема климу ни тапацирана седишта, а о дугмету за отварање врата да и не говорим – излазиш или улазиш кад (ако) мајстор одлучи. Пролази све препреке као да њиме управља лично Кришна или укочи као домаће магаре и стоји, стоји... ко зна до кад!

* ''Привлачиш пажњу ко шпански трамвај!'', Вукајлија (да цитирам и неког озбиљног аутора, а не само себе)

**Склапао их је Икарус, генерални ремонт је рађен у Гоши. Читала сам да се од 2020. године трамваји производе у Крагујевцу, али не могу да се сетим да сам видела (или препознала) неко од тих нових возила.

  Вожња трамвајима сезонски изгледа овако: 

                                                                         ЛЕТО

    Стара двојка, врели јулски дан. Грејање због ког овај трамвај воле бескућници није разочарало - и даље ради. Гледам како се малобројни путници копрцају и дишу као рибе на сувом, па помислим: како би било да, уместо ходања или вожње до посла, имам какву реку или језеро да препливам?

    Значи, кад устанем право у купаћи, а на послу туш. Сјајна рекреација, после може да се преседи дан без муке, а ако касним - само треба да запливам брже!

    Издржала сам вожњу од Владетине до Правног факултета, где сам кукавички утекла (као после гимназије), али сам видела призор екстравагантан колико и симпатичан: млада трамвајџијка вози и све време се хлади великом кинеском лепезом! Питате се: како? Има само две руке. Питате се: зашто? Можда и: мора ли то тако? Е, не знам. За одговор треба имати бар две главе.

ЈЕСЕН

    Запажање прво: испразнише се над Београдом облаци захваљујући којима се чинило да није ни свануо данашњи дан.

    Запажање друго: нема ни пет сати, а пада мрак. Двојка се пуни, ''пале се светла, зуји електрика'', буди се нераднички град.

    Запажање које уопште није ново: Београђани су све луђи или, тачније, све бесмисленије агресивни. Двојица путника су се тукли око седишта и напокон звали полицију. Пандури заустављају трамвај, прави се неописива гужва тзв. саобраћајни чвор. Трамвајџијка и не схвата шта се догађа, шездесетогодишњим ''хулиганима'' углавном није ништа, а Наташа иде пешке, узбрдо ка Калемегдану! Горе не може бити, мислим, као оно...осећам кап на надланици. Киша није рекла последњу реч.

ЗИМА

    Hello December, краљу мрачне носталгије! Открио си више од половине карата и ниси ме уплашио. 

    Донео си малчице самоишчезавајућег снега, кише тек да запрља улице и укочи Шпанца, ветра... па не више него што смо навикли. Кошава је главни лекар, фризер и егзорцист у Београду.

    Још се нисам суштински смрзла, хвала ти као најрођенијем! Чекам онај најкраћи дан и – јуриш ка пролећу!

ПРОЛЕЋЕ

    ''Најлепше вас молим да не читате поруке него да возите!''

    Гневна путница је управо возачу новога трамваја, плавог Турчина, открила да велика огледала у чистој и удобној кабини нису у сваком погледу дивна ствар.

    ''Сви они возе као да смо пошли у разгледање Београда!'', гунђа чича.

    ''Не мисле на људе који журе на посао!'', јавља се баба. Она би радни век давно окончала да не живимо у постранзицијској Србији. Можда заиста жури на посао, ко зна?

    ''На сваком семафору смо стали, крећемо се брзином пужа, нема горег превоза од трамваја!'', поентира неко из гужве.

    Али, можда спорост није мана вего врлина. Зар је зло мало застати, погледати кроз прозор? Пролеће и тако брзо пролеће. Као живот. Зато нема бољег превоза од трамваја!