САПИЈЕНС

Милина је бити већина. У демократском друштву, ако такво постоји, а да није на нивоу полиса. У недемократском још више – чик буди мењшевик у неким нетолерантним заједницма! Па и када човеку не прети погибељ или непосредна опасност од разликовања, милина је, милина бити већина! Да није, не би било толико другачијих и посебних међу нама обичнима.

Градски превоз, ипак, мења перспективе – многе, па и ову.

Град је мравињак. Док се јутром све живо са обода слива ка центру, дивно је путовати у обрнутом смеру, ка периферији. У поподневном шпицу такође: сам си у превозу или на слободној траци, док друга страна грца у нељудској гужви и помера се милиметар по милиметар. Ето доживљаја изузетности на свакодневном нивоу!

Никада нисам била те среће да у школу, на факултет или на посао путујем мимо београдске већине, али је мој трамвај број 12 неколико година имао заиста интересантну трасу. Од окретнице на Брду до Омладинског стадиона, преко центра града и Новог Београда.

Уђеш у полупразно возило и Бог те заборави. Пола књиге прочиташ или одремаш, па још ако не искочиш из шина и не останеш без струје успут, може се рећи да је то једно господско путовање и угодан почетак дана.

 Ипак, кад журим на посао, та дуга путања ми није била добра варијанта. Скраћивала сам је помоћу аутобуса број 51, из кога сам у Немањиној улици прелазила у вољену двојцчицу.

Управо из овог аутобуса стиже моја нова прича, стара и незгодна колико и дилема кокош-јаје. Причам је у нади да еволуција неће проћи наша врата.

 

 Дакле, аутобус број 51 се као каква барка љуља од насеља Беле воде до Београда на води, а ја, сирота, путујем све копном - од Пожешке до станице код болнице '' СветиСава''.

У поподневним часовима се педесет кец претвара у клинчобус, пошто се у њему тешко може срести пунолетна особа, иако је аутобус пун. Клинци одлазе у тржни центар Галерија. Масовно. Можда вам звучи невероватно, можда се чудом чудите као и ја. Деца не пазаре у бутицима, а тржни центри ретко имају неке забавне садржаје. Биоскоп је бизарно скуп.

Међутим, то је оно што им наше друштво нуди: поглед у излог и скупљање фрустрација. Зими угрејана, а лети добро охлађена Галерија, малим дангубама даје могућност да сатима зуре у шарене лаже и сањају о скупим стварима које им ''нико неће купити'', како би рекао Момо Капор.

Јутром број 51 мења путнике и више личи на санитетско возило, пошто се њиме возе пацијенти болнице ''Свети Сава'', стари или нешто млађи реконвалесценти са штаповима, на штакама, срећни што је аутобуска станица близу болничких врата.

Сад, замислите како код Сајма улази у овај аутобус питомица болнице ''Свети Сава'', жена у одмаклим годинама. Ступа лагано, на прва врата, таман како је и препоручено, пошто  седишта код тих врата припадају болеснима, инвалидима, трудницама и мајкама са децом. Овом приликом на првој столици седи дечко од десетак година, а уз њега стоји заштитнички настројена кобац-мајка.

 Догађа се неочекивано (ја бих пустила Вангелисову музику у позадини): баба са штапом није стигла ни да мрдне оком, а мали јој је уступио место скоком. Међутим, није успео да прође кобац-мајку. Она га је ухватила за раме и вратила на столицу. Пусти, нека јој устаје неко други!

Дете се стиди. Можда има нешто у нама самима, можда нисмо у потпуности оно што су наши васпитачи направили од нас. Можда хиљаде година формирања сапијенса не могу остати неме! Напокон, људима нас је учинила и емпатија. Неће нас ваљда неколико деценија наопаких трендова искључити из еволуције и гурнути у себични лични мрак? Или хоће? А онда ће наши родитељи бити криви  - за све.