Intermezzo

(БЕЗ РАЗЛОГА)

    Јутарња двојка, пазна и напуштена, таман као и идеја да треба (за)радити да се (пре)живи у кругу који прави овај трамвај.*

    ''Мој'' бескућник је на свом месту, дрема и грли одрпани цегер из Максија. Нисам га видела неколико дана, па сам се већ и бринула - испаде без разлога.

    Преко пута седи жена у годинама са памучном капицом на глави, намештеном тако да јој се уопште не види коса. Нема шта ни да се види. Коса јој је опала од терапије, као и обрве и трепавице. Брзо склањам поглед да не помисли како зурим у њу - без разлога. 

    Жена је, међутим, заузета је својим мислима и на мене не обраћа пажњу. 

    Дечко и девојчица се преслишавају. Она је расклопила свеску на коленима; он гледа у телефон. Обоје мрмљају градиво за себе, једино што она повремено узвикне: ''Ништа не знам, јеботе!''

    Ето, ко сматра да је Сократ заиста умро и да нова младеж није кадра за самокритику - мрачи без разлога.

    Звони телефон. Коме требам уопште, па још овако рано?! Дође ми да се јавим и кажем:  

    ''Наташа спава, зовите касније.''

    ''Је ли, а ко је то?'', питао би замишљени саговорник.

    Шта сад, како да одговорим? 

    ''Њен алтер его!''

    ''Ма немој! Е, овде је Наташин супер его. Молим те, пренеси јој да не зева около, него да пожури на посао!''

    Срећа те телефон који је звонио није мој. Сви имамо неколико типичних мелодија за узнемиравање. Од цигла- телефона и Моцартове владавине много је воде протекло, многи од нас су се приклонили обичном зврндању из фабричког подешавања, без личног печата и лепоте. 

    Било како било, боље ми је да не зевам около него да пожурим на посао!

 

    *Круг двојке је разбијен одавно, али ''nulla rosa est'', име живи још дуго по нестанку онога што је именовано.