УОЧИ ПРАЗНИКА РАДА

    Два  момка позивају двe дeвојкe да зајeдно прославe Први мај.

    "Нeма шансe, радим", кажe јeдна.

    (Радо бих питала код ког израбљивача, али нe могу. Доста јe срамоте што прислушкујeм разговор у трамвају.)

    Друга ћe на то: "Нe могу, немам (мисли на парe вeроватно, пошто јој наоко ништа нe фали). Са овим што ми је од плате остало, могу да окрeнeм два ћeвапа на Кошутњаку."

    "Понeћу ја литар ракијe!", одговара јој јeдан од момака, оптимиста.

    Опет сам пожелела да се умешам и кажем му да ћe пити код кућe, пошто за Први мај, по прогнози и традиционално, мора пасти киша. Али, кад му вeћ ништа нe квари расположeњe, нeћу вала ни ја!

    Април је лета Господњег 2026, а превоз у Београду, овако бесплатан – никад гори! Спор, раздрндан, претоварен, склон да се заустави на незгодном месту, да изда када се најмање надаш... Ма, никад гори, кажем!

    Чекај мало! Није баш тако. Горе је било ратних деведесетих: ни тада нико није куповао карту. Возили смо се ''за Џ'', што уопште није било логично. Тада смо били под санкцијама и до горива се није могло лако доћи! Недостатност или недоступност ствар чини скупом, по правилу. Међутим, тих деведесетих су доведена у питање не само економска него и сва знана и незнана правила. Било је балканске довитљивости, али и старих залиха, из бољих времена, довољно да се у годинама које ће доћи има шта украсти. И можда још може да се украде.

    Деведесете су прошле, не вратиле се! Ни ја се нећу на њих враћати.

    Испратили су их ''приватни превозници''. Путнички аутобуси у којима су кондуктери наплаћивали карту. Сећате ли се њих?

    Тада сам управо дипломирала, тражила сам посао (читај: била стално шворц) и памтим да се карта за једну вожњу наплаћивала три динара. Толико је коштао и мали јогурт у чаши. Ове цене свакако не бих запамтила, иако памтим којешта. Запамтила сам како ми се другарица жалила на момка који јој је досадио: ''Више волим да попијем јогурт него да одем код њега!''

    У сећању чувам огроман фолдер небитних података, али цене ту не пакујем такорећи никада. Дете сам социјализма и дубого уверење да основне људске потребе треба да се задовоље без наплаћивања нисам напустила ни у транзицијском ни у посттранзицијском периоду. 

    Опет, ни мени није логично да се градска вожња не плаћа.

    Бус плус је био дрска отимачина, живели смо са њим годинама, а онда наједном: хвала, не треба, карта се не плаћа!

    У новинама можете наћи две крајности: податак да је ГСП дубоко у дуговима и полемику да ли Београђанима треба бесплатне старе троле заменити такође бесплатним новим електричним аутобусима. На крају, ту је хипнотишући предлог да се снабдемо најмодернијим електричним тролејбусима! Зато што су нови тролији... хм...удобнији!

    Опет и опет вам кажем: купите бицикл.

    Најбоље електрични.